|
(NIN, 01.01.2009) Teroristički napadi u Mumbaju, u kojima su desetorica naoružanih napadača ubila bar 170 i ranila nekoliko desetina ljudi, tri dana odolevajući združenim snagama vojske, policije i elitnih komandoskih jedinica, iz temelja su potresli Indiju, zemlju koja je već socijalno, verski i kastinski duboko raslojena. Nova faza napetosti i međusobnog optuživanja u odnosima Indije i Pakistana, dve mnogoljudne susedne države koje obe poseduju nuklearno oružje a visoko se kotiraju na lestvicama korupcije, gladi i siromaštva, ozbiljno ugrožava krhki mir ne samo na indijskom potkontinentu.
 Arundati Roj, koja se posle izvanrednog uspeha prvog romana Bog malih stvari skoro u potpunosti posvetila antiglobalističkim i alterglobalističkim temama, pokušala je da sagleda kontekst i pronikne u korene ovog i drugih terorističkih napada koji poslednjih godina potresaju Indiju. Po njenoj oceni, zametak većine zala koja već pola veka rastaču društveno tkivo Indije, ali i Pakistana, leži u podeli teritorije i masovnom preseljenju stanovništva koje je Velika Britanija nametnula 1947. kada je odlučila da se konačno povuče iz nekadašnjih kolonija i u potonjoj - pre svega američkoj, instrumentalizaciji obeju zemalja u borbi za globalnu premoć SAD. Njen esej, koji NIN prenosi skoro u celosti, podelio je javnost. Na jednoj strani našli su se oni koji se slažu sa ovakvom analizom, ističući da i Indija i Pakistan plaćaju cenu američke avanture u Avganistanu i Iraku i trpe posledice frankenštajnovskog eksperimenta sa mudžahedinima. Na drugoj strani su kritičari indijske spisateljke, koji u njenom tekstu nalaze elemente antidržavnog i subverzivnog stava. Posebno žestok udarac stigao je od kolege po peru, Salmana Ruždija, koji je osetio potrebu da bogate i slavne uzme u zaštitu od, kako je rekao, bezosećajnih i bestidnih napada Arundati Roj.
• • •
Proigrali smo prava na sopstvene tragedije. Dok je divljao masakr u Mumbaju, dan za danom, svaki još strašniji od prethodnog, televizijski kanali specijalizovani za celodnevno emitovanje vesti obaveštavali su nas da posmatramo događaje vezane za indijski 11. septembar. Poput glumaca u nekom bolivudskom rimejku starog holivudskog filma, bili smo dužni - bar se to očekivalo od nas - da igramo svoje uloge i da izgovorimo tekst koji nam je dat, iako dobro znamo da je sve to već odavno rečeno i učinjeno.
Kako su se napetosti u regionu pojačavale, američki senator DŽon Makejn upozorio je Pakistan kako ima saznanja da će, ukoliko Pakistan ne bude brzo stupio u akciju i pohapsio „loše momke”, Indija organizovati napade na „terorističke logore” u Pakistanu, i da Vašington tu ne može ništa da uradi zato što je Mumbaj zapravo indijski 11. septembar.
Međutim, novembar nije septembar, 2008. nije 2001, Pakistan nije Avganistan, a Indija nije Amerika. Zato bi možda ipak trebalo da povratimo pravo na svoju tragediju i da vlastitim sivim ćelijama i slomljenim srcima u ruševinama pronađemo nešto na osnovu čega bismo mogli da donesemo sopstvene zaključke.
Čudno je kako su u poslednjoj nedelji novembra hiljade ljudi u Kašmiru, pod nadzorom hiljada pripadnika indijske vojske, stali u redove na biralištima kako bi glasali, dok su najbogatije četvrti u najbogatijem indijskom gradu odjednom počele da izgledaju kao ratom razorena Kupvara - jedan od najruševnijih delova Kašmira.
Napadi u Mumbaju samo su najnoviji u nizu terorističkih napada na veće i manje indijske gradove koji su se ove godine dogodili. Ahmed Abad, Bangalore, Delhi, Guvahati, DŽajpur i Malagaon - sve su to gradovi u kojima se dogodilo mnoštvo eksplozija podmetnutih bombi od kojih su stotine običnih ljudi izgubile život ili su obogaljene. Ako je policija u pravu kada je reč o ljudima koje je pohapsila kao osumnjičene, a među kojima ima i Hindusa i muslimana, i svi su indijski državljani, to očigledno znači da je u ovoj našoj ogromnoj i čudnoj zemlji nešto ozbiljno krenulo naopako.
Ako ste samo gledali televiziju, možda niste čuli da su u Mumbaju izginuli i sasvim obični ljudi. To su oni koji su stradali na železničkoj stanici, vazda ustalasanoj od gužve, i oni koji su stradali u državnoj bolnici. Teroristi nisu pravili razliku između bogatih i siromašnih. Podjednako su hladnokrvno ubijali i jedne i druge. Indijski mediji su, međutim, bili potpuno opčinjeni rastućim talasom užasa koji je srušio sve blistave barijere indijske raskoši i proširio se na mermerne hodnike i kristalne balske dvorane dvaju nezamislivo luksuznih hotela i na mali jevrejski centar. Rečeno nam je da je jedan od tih hotela prava ikona Mumbaja. Sasvim tačno. Ikona bestidne nepravde koju obični stanovnici Indije svakodnevno trpe. Onog dana kada su novine bile pune dirljivih nekrologa koje su lepi ljudi pisali o lepim hotelskim sobama u kojima su odsedali, o gurmanskim restoranima koje su toliko voleli (ironijom sudbine, jedan od tih restorana zove se Kandahar) i o osoblju koje ih je služilo, u levom uglu unutrašnje stranice jednog nacionalnog lista (pod sponzorstvom proizvođača pica) pojavio se natpis „Jesi li gladan?” Tada su, sigurna sam u najboljoj nameri, čitaoci obavešteni da je, prema međunarodnom indeksu gladi, Indija ispod Sudana i Somalije. Ali, razume se, ovo nije taj rat. Taj rat se još uvek vodi po našim selima, na obalama naših reka, u siromašnim državama, u kartonskim naseljima i favelama naših nepregledno velikih gradova. Taj rat nije na televiziji. Bar zasad nije. Pa bi valjda, kao i svi ostali, i mi trebalo da se pozabavimo onim ratom koji jeste na televiziji.
Postoji izraženi, nepremostivi rased posred savremenog diskursa o terorizmu. Na jednoj strani (nazvaćemo je Stranom A) nalaze se oni koji terorizam, posebno „islamistički” terorizam doživljavaju kao mrsku, suludu pošast koja se uvrće oko sopstvene ose, ima sopstvenu orbitu i nema ničeg zajedničkog sa svetom oko sebe, nikakve veze sa istorijom, geografijom ili ekonomijom. Shodno tome, tvrdi Strana A, pokušaj da se taj terorizam smesti u politički kontekst, pa čak i pokušaj da se samo shvati njegova suština, nije ništa do nastojanje da se terorizam opravda, pa on, taj pokušaj, već sam po sebi predstavlja zlodelo. Strana B pak veruje u to da, iako nema ničeg što bi ikada moglo da opravda terorizam, ne može biti sporno da terorizam postoji u određenom vremenu, na određenom mestu i u određenom političkom kontekstu, a naše odbijanje da to shvatimo samo otežava problem i još veći broj ljudi gura na taj put. A to je, samo po sebi, zlodelo.
Izjave Hafiza Saida, čoveka koji je osnovao Laškar-e-Toibu (radikalnu islamističku organizaciju Vojska čistih) 1990. i koji pripada tvrdokornoj salafističkoj tradiciji islama samo pojačavaju argumentaciju Strane A. Hafiz Said opravdava bombaše samoubice, mrzi Jevreje, šiite i demokratiju, i uveren je da džihad treba voditi sve dotle dokle islam, njegov islam, ne zavlada svetom. Navešćemo samo neke od njegovih izjava:
„Ne može biti mira dokle god je Indija netaknuta. Secite ih, secite ih toliko da padnu na kolena pred vama i počnu da mole za milost.”
„Indija nam je pokazala ovaj put. Želeli bismo da Indiji uzvratimo ravnom merom i da joj se osvetimo za sve zlo što nam je učinila tako što ćemo ubijati Hinduse, isto onako kao što ona ubija muslimane u Kašmiru.”
Ali, gde će Strana A smestiti izjave Babua Bađangija iz Ahmedabada u Indiji, čoveka koji sebe doživljava kao demokratu, a ne kao teroristu? On je bio jedan od glavnih u gudžaratskom pogromu nad muslimanima 2002. i evo šta je tada u kameru izjavio:
„Nismo poštedeli ni jedan jedini muslimanski dućan, sve smo zapalili... Razbili smo, zapalili, digli u vazduh... verujemo da njih treba izlagati vatri baš zato što ta kopilad ne žele da budu kremirana, oni se boje plamena... Imam samo jednu poslednju želju... Osudite me na smrt... Svejedno mi je da li ću biti obešen... Samo mi dajte dva dana pre vešanja da odem u DŽuhapuru gde živi još nekoliko stotina hiljada tih ljudi... Sve ću da ih sredim... Neka još neko među njima nastrada... Još bar 25 do 50 hiljada njih treba da umre...”
I gde bi, u viziji sveta koju ima Strana A, mogla da se smesti svetinja savremenog bramanizma, knjiga Mi, naša definisana državnost, autora M. S. Golvalkara Gurudžija koji je 1944. godine stao na čelo Raštrije Svajamsevaka Sanga (RSS), vodeće hinduističke nacionalističke organizacije u Indiji. Tu između ostalog piše: „Još od onog crnog dana kada su muslimani prvi put kročili na tle Hindustana, sve do danas, hinduska nacija se viteški bori da im stane na put. Duh Rase se budi.”
I još: „Da bi očuvala čistotu svoje rase i kulture, Nemačka je šokirala svet time što je prognala iz svoje zemlje semitske rase - Jevreje. Tu je manifestovan rasni ponos u svom najvišem i najčistijem vidu... Valjalo bi da i mi u Hindustanu iz toga izvučemo pouku i da je primenimo.”
RSS znači Nacionalna dobrovoljačka organizacija.
Razume se, muslimani nisu jedini ljudi koji se nalaze na nišanu hinduske desnice. Meta su i Daliti, poreklom iz južne Azije. Odnedavno su i hrišćani izloženi napadima pa je u Kandamalu u poslednja dva i po meseca ubijeno više od 40 hrišćana. Iz svojih domova isterano je 40.000 ljudi i polovina njih sada živi u izbegličkim logorima.
Svih ovih godina Hafiz Said živi životom uglednog čoveka u Lahoreu i predvodi DŽamat-ud-Davu, organizaciju za koju mnogi veruju da je samo pokriće za Laškar-e-Tojbu. On i dalje regrutuje dečake za svoj džihad, koristeći sumanute, ostrašćene i divlje obrede za njihovu inicijaciju. UN su 11. decembra uvele sankcije protiv DŽamat-ud-Dave a pakistanska vlada je podlegla međunarodnom pritisku u toj meri da je Hafiza Saida čak stavila u kućni pritvor. Babu Bađangi se, međutim, izvukao: sada je na slobodi uz kauciju i nastavlja da vodi život uglednika u Gudžaratu. Nekoliko godina posle genocida on je napustio međunarodnu hinduističku organizaciju VHP i stupio u redove političke stranke krajnje desnice Šiv Sena. Narendra Modi, nekadašnji Bađrangijev mentor, još uvek je prvi ministar Gudžarata. Tako je čovek koji je predvodio gudžaratski pogrom dva puta ponovo izabran i uživa najdublje poštovanje vodećih indijskih korporacija, telekomunikacionog giganta Rilajans i metalskog kompleksa Tata. Suhel Set, televizijski impresario i korporacijski predstavnik nedavno je izjavio da je „Modi zapravo bog”. Nagrađeni su i unapređeni policajci koji su nadzirali, a na momente čak i pomagali divljanje razularene gomile Hindusa u Gudžaratu. RSS ima 45.000 ogranaka, sopstvenu mrežu dobrotvornih ustanova i sedam miliona dobrovoljaca koji širom Indije pronose njegovu doktrinu mržnje. Među njima je Narendra Modi, ali su tu i bivši predsednik indijske vlade A. B. Vadžpaji, aktuelni vođa opozicije L. K. Advani i mnoštvo drugih uvaženih političara, visokih državnih činovnika, policajaca i pripadnika obaveštajnih službi.
A ako to nije dovoljno da iskomplikuje našu sliku sekularne demokratije, trebalo bi da podsetimo da u Indiji postoji i mnoštvo muslimanskih organizacija koje propovedaju svoje podjednako uske i ostrašćene poglede na svet.
Dakle, sve u svemu, ako bih morala da biram između Strane A i Strane B, svakako bih izabrala Stranu B. Treba nam kontekst. Uvek.
Na ovom nuklearnom potkontinentu taj kontekst je Podela iz 1947. kada su od ovog dela nekadašnje britanske imperije nastali, kao suverene države, Pakistan i Indija, u skladu sa planom britanskog lorda Mauntbatena. Taj kontekst je Redklifova linija koja je razdvojila Indiju i Pakistan i pocepala države, okruge, sela, polja, lokalne zajednice, sisteme za vodosnabdevanje, kuće i porodice i to doslovno preko noći. Bio je to onaj poslednji, razorni udarac koji nam je Britanija zadala. Podela je poslužila kao okidač za masakr više od milion ljudi i za najveće preseljenje stanovništva u modernoj istoriji sveta. Čak osam miliona ljudi - Hindusi koji su bežali iz novog Pakistana i muslimani koji su bežali iz nove Indije - napustili su svoje domove ostavivši sve i ponevši samo ono malo odeće na sebi. Svaki od tih ljudi poneo je i preneo na buduće naraštaje priču o nepojamnom bolu, mržnji, užasu, strahu i neprebolnoj čežnji. Ta nikad nezarasla rana, ta krv i te kosti još nas povezuju i drže nas ukleštene u zagrljaju mržnje, stravične bliskosti i ljubavi u isti mah. To je ono zbog čega se Kašmir još uvek nalazi u košmaru iz koga, poput zamke, ne može da se iščupa, a koji je dosad odneo bar 60.000 života.
Pakistan, Zemlja čistih, postao je islamska republika i vrlo se brzo pretvorio u koruptivnu, militarizovanu i nasilnu državu, otvoreno netolerantnu prema svakoj drugoj veri. Indija je sebe samu proglasila za inkluzivnu, sekularnu demokratiju. Bio je to veličanstveni poduhvat, ali su preteče Babu Badžrangija vredno radile još od 20-ih godina prošlog veka, sipajući otrov u krvotok Indije, podrivajući tu ideju tolerancije i pre no što je Indija zapravo rođena. Godine 1990. bili su spremni da javno iznesu pretenzije na vlast. Godine 1992. razularena masa Hindusa koju je predvodio i podsticao L. K. Advani uništila je Babri Maždžid, džamiju iz XVI veka. Već 1998. godine na vlasti u središnjim indijskim provincijama bila je bramanistička stranka Baratija DŽanata. Rat terorizmu koji je Amerika proglasila dao joj je vetar u jedra. Sada su mogli da čine sve što su hteli, čak da počine genocid i da onda taj fašizam predstave kao legitimni vid demokratije, haotične doduše.
To se događalo u vreme kada je Indija otvorila ogromno tržište za međunarodne finansijske tokove i bilo je u interesu međunarodnih korporacija i medijskih kuća u vlasništvu tih korporacija da se Indija prikaže kao zemlja koja ne može da povuče nijedan loš i pogrešan potez. To je hinduskim nacionalistima poslužilo kao podsticaj i znak da će sve što čine ostati nekažnjeno. Upravo je to širi istorijski kontekst terorizma na potkontinentu i napada u Mumbaju.
Nije, naravno, nikakvo iznenađenje to što je Hafiz Said, koji danas predvodi Laškar-e-Toibu rođen u Indiji, dok je L. K. Advani, koji predvodi RSS, rođen u Pakistanu.
Praktično na isti način na koji je to učinila posle napada na parlament 2001. i posle spaljivanja Sabarmati ekspresa 2002. godine, kao i posle bombaškog napada na Sandžata ekspres 2006. godine, i ovog puta je vlada Indije saopštila da ima „neoborive” dokaze kako je napade u Mumbaju izvela organizacija Laškar-e-Tojba, uz podršku pakistanskih obaveštajnih službi (ISI). Laškar-e-Tojba je odmah demantovala učešće u tome, ali se i dalje vodi kao glavna osumnjičena. Prema policijskim i obaveštajnim izveštajima, Laškar u Indiji deluje preko organizacije „Indijskih mudžahedina”. Dvojica indijskih državljana - šeik Muhtar Ahmed, pripadnik specijalne policije koji radi za policiju u državi DŽamu i Kašmir i Tausif Reman, stanovnik Kalkute - uhapšeni su u vezi sa napadima u Mumbaju. To zapravo znači da već u ovom trenutku optužba protiv Pakistana počinje da deluje pomalo haotično. Uostalom, to se skoro uvek događa kad ovakve priče počnu da se raspredaju, pa se otkrije komplikovana globalna mreža raznoraznih vojnika, instruktora, ljudi zaduženih za regrutaciju, posrednika i tajnih agenata, kako iz redova obaveštajne, tako i iz redova kontraobaveštajne službe, koji ne samo da rade i na jednoj i na drugoj strani indijsko-pakistanske granice, već istovremeno deluju u po nekoliko zemalja. U današnjem svetu gotovo da je isto pokušati da se razotkrije poreklo nekog terorističkog napada i da se ono veže za jednu nacionalnu državu, i pokušati da se uđe u trag korporacijskom novcu. I jedno i drugo je maltene nemoguće.
U takvim okolnostima, vazdušnim napadima koji imaju za cilj da se „zbrišu” teroristički kampovi ti kampovi možda zaista i budu zbrisani, ali to sasvim sigurno neće važiti za teroriste. Ni za rat. (Uostalom, nemojmo u pretenzijama na visokomoralnu poziciju zaboraviti da je upravo indijska vojska bila ta koja je obučavala Oslobodilačke tigrove tamilskog Elama, jednu od najokrutnijih terorističkih grupa na svetu, koja deluje u susednoj Sri Lanki.)
Dobrim delom zahvaljujući ulozi koju je bio primoran da igra kao američki saveznik, prvo u ratu podrške avganistanskim islamistima a potom i u ratu protiv njih, Pakistan čija se teritorija ruši i posrće pod svim ovim protivrečjima srlja u građanski rat. Upravo je pakistanska vojska delujući kao agent koji u ime američkog džihada protiv Sovjetskog Saveza regrutuje ljude voljne za borbu, zajedno sa pakistanskim obaveštajnim agencijama, bila zadužena da kanališe sredstva namenjena islamskim fundamentalističkim organizacijama. Pošto su odgajile ta čudovišta frankenštajnovskog tipa i pustile ih u svet, Sjedinjene Države su očekivale da mogu da ih drže na povocu kao mastife-kućne ljubimce i poigraju se s njima kad god požele. Sigurno je da Amerika nije očekivala da upravo oni dođu na njeno tle 11. septembra 2001.
Zato je još jednom, po ko zna koji put, Avganistan trebalo preobraziti, sprovesti tranziciju, uz sve moguće nasilje. Sada su krhotine tog iznova razorenog Avganistana doprle do pakistanske granice. Niko ne negira da je Pakistan zemlja u kojoj postoji preteća opasnost od implozije; ponajmanje to negira pakistanska vlada. Logori za obuku terorista, mule koje bljuju vatru i manijaci koji veruju da će islam zavladati svetom ili da, u svakom slučaju, treba da zavlada svetom, uglavnom su posledica dvaju avganistanskih ratova. Njihova mržnja i bes usmereni su ka pakistanskoj vladi i pakistanskim civilima bar koliko su usmereni ka Indiji, ako ne i više. Ukoliko u ovom trenutku Indija odluči da uđe u rat, može se dogoditi da čitav region utone u potpuni haos. Ruševine propalog, uništenog Pakistana zasuće obale Indije, ugrožavajući nas više no ikad ranije. Ako Pakistan doživi krah, možemo kao svoje susede očekivati milione „nedržavnih aktera”, koji na raspolaganju imaju nuklearni arsenal. Teško je shvatiti zbog čega su oni koji upravljaju indijskom lađom toliko voljni da ponove sve greške koje je dosad počinio Pakistan i prizivaju zlo time što pozivaju Sjedinjene Države da se i dalje nespretno i opasno petljaju u naše ionako užasno komplikovane unutrašnje stvari. Velesila nikada nema saveznike. Ona ima samo agente.
Istina, na pozitivnoj strani prednost ulaska u rat ogledala bi se u tome što bi Indija još jednom izbegla da se uhvati u koštac sa ozbiljnim unutrašnjim problemima.
Napadi u Mumbaju prenošeni su uživo (i to kao ekskluziva!) na svima ili bar na većini naših 67 kanala koji 24 sata emituju vesti, i ko zna još na koliko stranih kanala. Televizijski voditelji u studijima i novinari u Njujorku, na mestu na kome su se nekad nalazile kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra, smenjivali su se u beskonačnim i uzbuđenim komentarima. Tri dana i tri noći u neverici smo posmatrali kako mala grupa veoma mladih ljudi naoružanih pištoljima i raznim elektronskim džidža-bidžama pokazuje koliko su nesposobni policija, elitna nacionalna garda i marinci-komandosi navodno moćne, nuklearne sile. Dok su to činili, sve vreme su nasumično ubijali nenaoružane ljude na železničkoj stanici, u bolnici i u luksuznim hotelima nezavisno od klase, kaste kojoj pripadaju, veroispovesti ili nacionalnosti. Deo bespomoćnosti snaga bezbednosti svakako je imao veze sa zabrinutošću za sudbinu talaca. U drugim situacijama, kao što je, na primer, bio slučaj u Kašmiru, njihova taktika nije bila tako osetljiva. Tamo su dizali u vazduh cele građevine. Koristili su ljudske štitove. (Američka i izraelska vojska ne oklevaju da gađaju zauzete građevinske objekte krstarećim projektilima niti da bace kasetne bombe na svadbene povorke u Palestini, Iraku ili Avganistanu.) Ovo je, međutim, bilo drugačije. I postojao je direktan televizijski prenos.
Nonšalantna spremnost tih dečaka-terorista da ubiju - i da budu ubijeni - potpuno je konsternirala međunarodni televizijski auditorijum. Ovo se unekoliko razlikovalo od uobičajenih emisija sa bombašima samoubicama i minobacačkim napadima na koje su ljudi već do te mere navikli, da su potpuno postali bezosećajni. Ovo je bilo nešto novo. Umri muški 25. Mučno izvođenje trajalo je u nedogled. Indeksi gledanosti su se vinuli u nebesa. Pitajte bilo kog televizijskog magnata ili nekog ko se bavi korporativnim advertajzingom i vreme emitovanja meri u sekundama, a ne u minutima, koliko to zapravo vredi.
Konačno su ubice umrle i umrle su muški; samo je jedan preživeo. (Možda je u tom haosu neko i uspeo da pobegne. To nikada nećemo znati.) U periodu iščekivanja teroristi nisu isticali nikakve zahteve niti su izrazili makar i najmanju želju za pregovaranjem. Njihova je namera bila da pobiju ljude i nanesu što je više mogućno štete pre no što sami budu ubijeni.
Potpuno su nas izbezumili. Kada kažemo „nema ničeg što bi moglo opravdati terorizam”, većina nas pri tom misli da nema ničega što može opravdati ubistvo. To kažemo zato što poštujemo život, zato što smatramo da je život dragocen. Šta onda možemo da pomislimo o ljudima kojima uopšte nije stalo do života, čak ni sopstvenog? Mi zapravo pojma nemamo šta da mislimo o njima, zato što možemo da osetimo da su, i pre no što su izgubili život, oni zakoračili u neki drugi svet, sasvim izvan našeg domašaja.
Na jednom televizijskom kanalu (TV Indija) emitovan je telefonski razgovor sa napadačem, koji se predstavio kao „Imran Babar”. Ne mogu se zakleti da je taj razgovor bio autentičan, ali jeste govorio o stvarima koje su se nalazile u „terorističkim mejlovima” poslatim pre nekih drugih bombaških napada u Indiji. To su stvari o kojima mi više ne želimo da pričamo: uništavanje Babri Mažida 1992, pogrom muslimana u Gudžaratu 2002, brutalna represija u Kašmiru. „Opkoljeni ste”, rekao mu je voditelj. „Sasvim je izvesno da ćete umreti. Zašto se ne predate?” „Mi umiremo svakog dana”, odgovorio je on nekako čudno, mehanički. „Bolje je da čovek jedan dan proživi kao lav, pa da onda ovako umre.” Nije se mogao steći utisak da želi da promeni svet. Samo da želi da povuče svet za sobom.
Ako su ti ljudi zaista bili pripadnici Laškar-e-Tojbe, kako im onda nije bilo bitno to što su veliki broj njihovih žrtava muslimani, ili to da će akcija verovatno dovesti do ozbiljnih represalija protiv muslimanske zajednice u Indiji za čija se prava oni, kako tvrde, bore? Terorizam je nemilosrdna ideologija i kao većina ideologija koje imaju u vidu samo Veliku sliku, ona u proračune ne uključuje pojedince, sem kao kolateralnu štetu. Oduvek je bio deo terorističke strategije - često čak i cilj terorističke strategije - da se pogorša neka već loša situacija kako bi se iznele na videlo skrivene slabe tačke. Terorizam se napaja krvlju „žrtava i stradalnika”. Hinduskim teroristima potrebni su mrtvi Hindusi. Komunističkim teroristima potrebni su mrtvi proleteri. Islamskim teroristima potrebni su mrtvi muslimani. Ti mrtvi postaju svojevrsna demonstracija, dokaz stradalništva, a to je od ključnog značaja za čitav projekat. Teroristički akt sam po sebi nema za cilj postizanje vojne pobede; u najboljem slučaju on treba da posluži kao katalizator koji će delovati kao inicijalna kapisla za nešto drugo, nešto znatno veće, nekakav pravi tektonski poremećaj, preustrojstvo. Sam po sebi taj čin nije ništa do pozorište, predstava i simbolika, i zato je danas direktan televizijski prenos scena na kojoj se taj čin odvija u punom sjaju. Iako su televizijski voditelji u prenosu osuđivali teroriste u Mumbaju, sam taj prenos drastično je uvećao, bar hiljadu puta, efikasnost njihove akcije.
U tim višesatnim analizama i esejističkim izlaganjima bez kraja i konca - barem u Indiji - skoro da uopšte nisu pominjane sasvim očigledne stvari, one koje su toliko krupne da se jednostavno ne mogu prenebregnuti: Kašmir, Gudžarat i Babri Maždžid. Umesto toga, penzionisani diplomati i eksperti za strateška pitanja debatovali su o svim razlozima za rat sa Pakistanom i protiv tog rata. Slušali smo bogataše kako prete da neće plaćati porez dok im ne bude zajamčena bezbednost (valjda je po njima sasvim u redu da siromašni ostanu nezaštićeni?). Slušali smo ljude koji kažu da vlada treba da podnese ostavku i da svaku saveznu državu u Indiji treba poveriti nekoj korporaciji. Videli smo da je smrt nekadašnjeg premijera V. P. Singa, čoveka koji je za dalite i niže kaste bio junak, dok je za Hinduse iz viših kasta bio mračnjak i zlo, prošla gotovo neopaženo. Slušali smo kako nam Suketu Mehta, koscenarista bolivudskog filma Kašmirska misija, drži svoju verziju čuvenog Bušovog govora „Zašto nas oni mrze”. Evo njegove analize zašto „verski ziloti, i Hindusi i muslimani”, mrze Mumbaj: „Možda zato što Mumbaj predstavlja simbol snova i otvorenosti”. Evo i njegovog recepta: „Najbolji odgovor teroristima jeste da snevamo još veće snove, da zaradimo još više novca i da više no ikada ranije dolazimo u posetu Mumbaju.” Nije li ono DŽordž Buš tražio od Amerikanaca da posle 11. septembra pođu u kupovinu? I tako smo ponovo kod 11. septembra, kao da ne možemo da pobegnemo od tog datuma.
Mada je jedno poglavlje užasa u Mumbaju završeno, drugo je možda tek počelo. Iz dana u dan moćni i vrlo glasan deo indijske elite, potpomognut maroderski nastrojenim TV voditeljima u poređenju sa kojima FOX televizija deluje skoro radikalno liberalno i levičarski, krenuo je u besomučne napade na političare, sve političare, u glorifikovanje policije i vojske i praktično u traženje policijske države. Nije nimalo iznenađujuće da oni koji su se okoristili čupkajući ostatke demokratije (ovakve kakvu imamo) sada pozivaju na uspostavljanje policijske države. Doba „ostataka” odavno je prošlo. Prošlo je i doba „čupkanja”. Sada smo ušli u doba otimačine, a demokratija ima tu groznu naviku da se stalno upliće među noge i smeta.
Opasne i glupe televizijske priče o tome da je policija dobra, da su političari loši a da su generalni direktori dobri, da su ministri loši a vojnici dobri, da je vlada loša a da je Indija dobra, i da je Pakistan, razume se, uvek loš, vrte se na televizijskim kanalima koji su već do te mere izbičevali gledaoce da su oni pali u stanje gotovo nekontrolisane histerije.
Tragično je da se ova regresija u intelektualni infantilizam događa u vreme kada su stanovnici Indije počeli da shvataju da posao terorizma nije ništa do dvorana ogledala u kojoj žrtve i zločinci ponekad zamene uloge. Malo je reći da su stanovnici Kašmira to razradili do nivoa neverovatnog umeća, s obzirom na stravično iskustvo koje su stekli u minulih 20 godina. U drugim delovima Indije mi još uvek učimo. (Ako Kašmir ne bude hteo voljno da se integriše u Indiju, sve počinje da izgleda kao da će se Indija integrisati ili dezintegrisati u Kašmir.)
Posle napada na parlament 2001. počela su da se postavljaju prva ozbiljna pitanja. Grupa advokata i aktivista povela je kampanju ne bi li pokazala javnosti na koji su način policija i štampa podmetali stvari nevinim ljudima, kako se fabrikuju dokazi, kako svedoci mogu da lažu, kako se pravični pravosudni postupak zločinački izvitoperuje u suprotnost i to u svakoj fazi istrage. Konačno su sudovi oslobodili dvojicu od četvorice optuženih, uključujući tu i S. A. R. Gilanija, čoveka za koga je policija tvrdila da je bio mozak cele operacije. Treći optuženi Šaukat Guru oslobođen je svih optužbi koje su mu stavljene na teret, ali je osuđen za novo, relativno beznačajno krivično delo. Vrhovni sud je potvrdio smrtnu kaznu za jednog optuženog, Mohameda Avzala. Sud je u presudi priznao da nema dokaza da je Avzal član bilo koje terorističke grupe, ali je potom, sasvim šokantno, konstatovao: „Kolektivna svest društva biće zadovoljena samo ako se počiniocu dosudi smrtna kazna.” Mi čak ni danas ne znamo ko su teroristi koji su napali savezni parlament Indije i za koga su zapravo radili.
Znatno skorije, 19. septembra ove godine, imali smo kontroverzni „susret” u Nju Delhiju, kada je specijalna jedinica lokalne policije ubila dvojicu studenata muslimana u stanu koji su iznajmljivali; sve se odvijalo pod krajnje sumnjivim okolnostima, a policija je tvrdila da su upravo ta dvojica organizatori serije podmetanja bombi u Nju Delhiju, DŽajpuru i Ahmadabadu tokom 2008. Pomoćnik policijskog komesara Mohan Čand Šarma, koji je imao ključnu ulogu i u istrazi napada na parlament, pri tom je takođe izgubio život. On je bio jedan od mnogih indijskih „stručnjaka za susrete”, čuven i nagrađivan što je ubio nekoliko navodnih terorista. Iz različitih slojeva društva čula se povika na pripadnike specijalne jedinice, oni su ogorčili kako očevice u lokalnoj zajednici, tako i vođe Kongresne stranke, studente, novinare, advokate, naučnike i raznorazne aktiviste; svi ti ljudi zahtevali su da se organizuje propisna istraga povodom incidenta. Odgovarajući na te zahteve Baratija DŽanata i L. K. Advani odali su priznanje Mohanu Čandu Šarmi kao „Čoveku hrabrog srca” i pokrenuli su organizovanu kampanju protiv svih koji su se uopšte usudili da dovedu u pitanje integritet policije, tvrdeći da je taj njihov potez „samoubilački” i da su oni „antidržavni” elementi. Razume se, istraga nije pokrenuta.
Svega nekoliko dana posle tog događaja u vestima se pojavila još jedna priča o navodnim teroristima. U izveštaju koji je podnet sudu, Centralni istražni biro je saopštio da je grupa pripadnika one specijalne jedinice iz Nju Delhija otela dvojicu nedužnih ljudi, Iršada Alija i Moarifa Kamara još u decembru 2005. godine; ne samo što su ih oteli, nego su za njih vezali dva kilograma eksploziva i naoružali ih pištoljima, da bi ih potom uhapsili kao „teroriste” koji deluju iz Kašmira). Ali i Kamar su tako proveli godine u zatvoru, a njih dvojica su tek dva primera stotina muslimana koji su na sličan način uhapšeni, mučeni, pa čak i ubijani pod lažnim optužbama.
Ovaj obrazac ponašanja promenio se u oktobru 2008. kada je antiteroristička jedinica iz države Maharaštra, tokom istrage požara koji su se dogodili prethodnog meseca, uhapsila hinduskog propovednika, Sadlija Pragiju; pored njega uhapšeni su i samozvani iscelitelj Svami Dajanand Pande i potpukovnik Prasad Purohit, aktivni oficir indijske vojske. Svi uhapšeni pripadnici su hinduskih nacionalističkih organizacija, uključujući tu i rasističku grupaciju hinduskih suprematista Abinav Bharat. Šiv Sena, Baratija DŽanata i RSS osudili su snage reda iz Maharaštre i ocrnili njihovog šefa Hemanta Karkarea, tvrdeći da je on zapravo jedan od ljudi koji su organizovali svojevrsnu političku zaveru, uz proglase tipa „Hindusi ne mogu da budu teroristi”. L. K. Advani je promenio politiku prema policiji i počeo je na masovnim skupovima da drži zapaljive govore, osuđujući antiterorističku jedinicu u Maharaštri zbog toga što je, kako je govorio, „bacila senku na svece i svetice“.
Novine su 25. novembra izvestile da je Antiteroristička jedinica povela istragu protiv istaknutog vođe VHP Pravina Togadije, zbog moguće uloge u septembarskim eksplozijama. Sutradan se čudnom igrom sudbine sve promenilo i Hemant Karkare je ubijen u napadima u Mumbaju. Svi su izgledi da će novi šef, ko god da to bude, teško moći da se odupre političkim pritiscima koji će sigurno uslediti, samo kako bi se obustavila istraga povodom tih požara.
RSS, kako izgleda, još nije donela konačnu odluku da li je zaista antidržavno i samoubilački dovesti u pitanje bilo koji postupak policije, ali je zato popularni televizijski voditelj Arnab Gosvami znatno zaoštrio ton. Prešao je na etiketiranje, otvorenu satanizaciju i prozivanje ljudi koji su se usudili da posumnjaju u integritet policijskih i oružanih snaga. Nekoliko puta smo pomenuti i ja i poznati advokat Prašant Bušan. U trenutku, intervjuišući nekog bivšeg policajca, Arnab Gosvami se okrenuo prema kameri i rekao: „Arundati Roj i Prašante Bušane, vama se obraćam. Nadam se da ovo gledate. Mi smatramo da ste odvratni”. Kada televizijski voditelj uradi nešto ovakvo u krajnje naelektrisanoj atmosferi, to nije ništa drugo do podsticanje i pretnja; u nekim drugačijim okolnostima, ovaj novinar bi izgubio posao.
Dakle, ako je suditi po onome što kaže čovek koji ne krije ambiciju da bude budući indijski premijer, i ako je suditi po izjavama popularnog voditelja jednog od glavnih televizijskih kanala, građani nemaju pravo da dovode u pitanje nijedan postupak policije. Sve se to događa u zemlji koja ima mutnu istoriju sumnjivih terorističkih napada, nejasnih istraga i lažiranih „susreta”. U zemlji poznatoj po najvećem broju smrti u pritvoru na svetu, ali koja, uprkos tome, odbija da ratifikuje međunarodnu konvenciju o zabrani mučenja. U zemlji u kojoj se smatra da su oni koji dospeju u prostorije za mučenje zapravo imali sreće, jer su, ako ništa, drugo izbegli da se „sretnu” sa našim „stručnjacima za susrete”. U zemlji u kojoj praktično ne postoji linija razgraničenja između Podzemlja i Stručnjaka za susrete.
Kako oni među nama kojima je zlo od svega ovoga gledaju na napade u Mumbaju, i šta mi možemo da uradimo? Ima ljudi koji ističu da je američka strategija dosad bila uspešna u meri u kojoj Sjedinjene Države od 11. septembra nisu doživele nijedan veliki napad na svome tlu. Međutim, ima i onih koji smatraju da Amerika sada preživljava nešto mnogo gore: ako je ideja koja je ležala u osnovi terorističkih napada 11. septembra bila da se Amerika prisili da se pokaže u pravoj boji, zar su teroristi onda uopšte mogli da priželjkuju veći uspeh od ovog koji su ostvarili? Američka vojska se uplela u dva rata u kojima ne može pobediti, a zbog tih ratova su Sjedinjene Države postale najomraženija zemlja sveta. Ti ratovi su u mnogome doprineli upropaštavanju američke privrede a možda, ko zna, i konačnoj propasti američke imperije. (Znači li to da se može dogoditi da izmučeni, izbombardovani Avganistan, koji je bio grobnica Sovjetskog Saveza, postane i američka grobnica?) Stotine hiljada ljudi, uključujući tu i hiljade američkih vojnika, izgubili su život u Iraku i Avganistanu. Učestalost terorističkih napada na američke saveznike/agente (među njima i na Indiju) i na američke interese u ostatku sveta drastično je pojačana od 11. septembra. DŽordž V. Buš, čovek koji je predvodio američki odgovor na 11. septembar omražena je ličnost ne samo na međunarodnom planu, već i među sopstvenim narodom. Može li neko stvarno da kaže kako Sjedinjene Države pobeđuju u ratu protiv terora?
Američka administracija je potrošila milijarde dolara na unutrašnju bezbednost. Nema mnogo zemalja koje sebi mogu da priušte toliki trošak; Indija sasvim sigurno u njih ne spada. Međutim, čak i kada bismo imali toliko para, činjenica je da ova naša velika otadžbina ne može biti obezbeđivana niti čuvana na način na koji su obezbeđivane i čuvane Sjedinjene Države. To prosto nije ista vrsta otadžbine. Za suseda imamo neprijateljsku zemlju naoružanu nuklearnim oružjem koja polako izmiče svakoj kontroli, imamo vojnu okupaciju u Kašmiru i imamo sramno progonjenu osiromašenu manjinu od više od 150 miliona muslimana koji su kao cela zajednica gurnuti uza zid, čiji mladi pripadnici ne vide nikakvu pravdu na horizontu i koji, budu li potpuno izgubili nadu i radikalizovali se, na kraju mogu postati pretnja ne samo za Indiju, već i za čitav svet. Ako desetorica ljudi mogu uspešno da zaustave komandose nacionalne garde i policiju i da im se tri dana odupiru, i ako je potrebno pola miliona vojnika da se zadrži kontrola u kašmirskoj dolini, onda nije teško izračunati šta iz toga proističe. Kakvu to vrstu unutrašnje bezbednosti Indija stvarno može da pruži?
Jasno je, uostalom, da tu nema nikakvog instant rešenja. Antiteroristički zakoni nisu namenjeni teroristima, nego ljudima koji se vladi ne dopadaju. Upravo je zato stopa izricanja osuđujućih presuda manja od dva posto. Ti zakoni nisu ništa do sredstvo za uklanjanje nepodobnih - uklanjanje na duži rok, bez mogućnosti kaucije, s tim što na kraju ipak bivaju pušteni na slobodu. Ovakve teroriste kakvi su napali Mumbaj teško da će odvratiti to što po zakonu nemaju pravo na oslobađanje uz kauciju ili što, shodno istom zakonu, mogu biti osuđeni na smrt. To je ono što oni žele.
Ono što nam se sada dešava jeste nazadovanje, kumulativni rezultat decenija raznoraznih instant rešenja i prljavih poduhvata. Izmiče nam tlo pod nogama. Jedini način da suzbijemo terorizam (bilo bi naivno ako bih rekla da mu možemo stati na put) jeste onaj koji podrazumeva da pogledamo čudovište u ogledalu. Trenutno smo na raskršću. Na jednom putokazu piše „Pravda”, a na drugom „Građanski rat”. Ne postoji treći putokaz i nema mogućnosti povratka. Moramo da izaberemo.
(Outlookindia.com, priredila i prevela: Ljiljana Nedeljković)
|
.jpg)
